Kako se ponaša razmaženo dete?

Da li znate kako se ponaša razmaženo dete? Da li mislite da je razmaženom detetu pruženo previše ljubavi po principu „maženo, maženo, pa razmaženo“?

Na početku da pojasnimo jednu stvar. Ljubavi nikada nije previše, niti može, ako je u velikoj meri pružena, da naškodi detetu. Ukoliko postoji velika količina ljubavi u odnosu, postoji i nežnost, briga, osećaj prihvaćenosti i slobode da budemo ono što jesmo. Ono što je, pored ljubavi, sastavni deo dobrog vaspitanja jesu jasne granice. Ukoliko one ne postoje, bićete u jednom trenutku suočeni sa tim da vam je dete razmaženo.

Kako radim sa decom, u prilici sam da posmatram njihova ponašanja u školi, u vršnjačkoj grupi i snalaženju u stresnim i konfliktnim situacijama. U suštini, ono što vidim su različiti modeli vaspitanja koji se, kada je dete prepušteno samo sebi, pokažu kao manje ili više korisni za njega. 

Neretko primetim razmaženu decu. Ona imaju samopouzdanja, glasna su u grupi, imaju potrebu da svoje želje odmah zadovolje ili da im ih drugi ljudi zadovolje, ne vole uslovljavanje, ograničenja, zahteve niti bilo kakvu vrstu poštovanja pravila. Nešto što je karakteristično za razmaženu decu jeste nerazlikovanje sebe od svojih želja, kao i procenjivanje drugih ljudi ne na osnovu njihovog ponašanja, nego na osnovu toga da li žele da zadovolje naša potrebe. Oni svaku kritiku na ponašanje tumače kao odbacivanje ili ne voljenje njih kao ličnosti. Zbog svega ovoga, razmažena deca se veoma teško uklapaju i snalaze u grupi svojih vršnjaka. Često imaju osećaj nepravde i nerazumevanja okoline, a suština je u tome da im roditelji u želji da im deca budu srećna nisu govorili NE ni u situacijama kada je to bilo korisno za njih.

Svakom detetu je potrebna sloboda i prostor da razvijaju svoju kreativnost i potencijale, ali kako će ono postići sve za šta je sposobno ukoliko nema učitelja koji ga u tome usmerava? Usmeravati ne znači samo davati podsteh, motivaciju i pohvalu, već i jasnu granicu na putu razvoja detetovih sposobnosti.

Verujem da današnji prezauzeti roditelji, kratko vreme koje mogu da provedu sa decom ne žele da kvare konfliktima, napetošću i ljutnjom, već se trude da ga što kvalitetnije provedu sa svojom decom, osluškujući njihove potrebe, želje i razmišljanja. Ono što svako dete zna, a roditelji često zaborave jeste činjenica da dete neće biti srećno ukoliko mu nikada ne nažemo NE. Baš naprotiv. Učenjem dece da postoje granice, kako u međuljudskim odnosima, sa samim sobom i u društvu koje je sačinjeno od pravila, mi ih pripremamo za budućnost i učimo da se, u budućnosti, kao samostalni ljudi, snađu i izbore za sebe. Učimo ih da odlože svoje potrebe, da imaju samokontrolu, da ređe upadaju u konflikte i da ih konstruktivno reše, da prihvate kritiku kao deo međuljudskih odnosa i time postanu sposobni za samostalan život u zajednici.

Postavljanjem granica mi ne činimo dete nesrećnim (iako nam se tako na trenutak može učiniti), već ga učimo da se što bolje prilagođava i što razumnije prihvata zahteve sa kojima će se neminovno susretati van porodične „ušuškanosti“. 

Jasni odnosi, začinjeni kako ljubavlju, tako i zahtevima, u kojima decu učimo da će se uvažavanjem i postavljanjem granica osećati bolje, bezbednije i samopouzdanije, vode ka tome da možemo biti spokojni da će naše dete izrasti u lepo vaspitane i zrele osobe. 

Olivera Kovačević
master psiholog
porodični i partnerski savetnik
Izvor:  blog.superskola.rs

                                 Zabranjeno je kopiranje tekstova bez dozvole autora.